У лето 1762. у својој ћелији на Атосу један бугарски монах – Пајсије, завршио је књигу, која ће имати необичну судбину. Скоро 370 година после пада Бугарске под османску владавину славна прошлост државе је скоро заборављена. Заборављени су наши преци, заборављени су велики бугарски цареви и патријарси. У предговору своје "Историје словенобугарске" Пајсије Хиландарски се обраћа сународницима речима: "Читајте и знајте да се вама не ругају и да вас не прекоравају друга племена и народи. Исувише сам заволео бугарски род и отаџбину и много труда употребио да скупљам од различитих књига и историја, док сам скупио и објединио историју бугарског рода у овој књижици nа вашу корист и похвалу. Написао сам јe за вас, који волите свој род и бугарску отаџбину… Преписивајте ту историју и платите, нек вам је препишу они, који умеју да пишу, и чувајте је да не нестане!"
Рад Пајсија је обојен огромном патриотском енергијом. Али то није изолована појава. О бугарској историји писали су католички духовници Мавро Орбини и Петар Богдан Бакшев у 17. веку, Христофор Жефаровић – зограф и књижевник и францискански монах Блазиус Клајнер у 18. веку и др. Они су припремили тле за настанак "Историје словенобугарске" у пресудном за наш народ тренутку.
"Средина 18. века је веома занимљиво доба. С једне стране, то је време препорода хеленизма, прича Александар Мошев из Националног музеја књижевности. - Преко своје духовне власти Васељенска патријаршија подстакла је процесе хеленизације бугарског друштва. И чувени позив Пајисија "О, неразумни и јуроде! Зашто се срамиш да се назовеш Бугарином и не читаш, и не говориш на свом језику?" у ствари је упућен оном делу наших сународника, који су наклони да прихвате хеленизам. Осим тога, године 1767. – неколико година после написивања "Историје словенобугарске" – затворена је Охридска епископија, последња духовна тврђава бугарске самосвести. С друге стране, из Западне Европе почели су да стижу импулси Просвећености. Идеје Волтера и Русоа су већ биле чињеница и све то води формирању једне заиста занимљиве духовне, културне и политичке слике Балкана, где се рађају људи као што је Пајсије."
Предодређено је да његова књига игра изванредну улогу у националном препороду бугарског народа. Обилазећи бугарске земље, он је носио то дело са собом да га преписују и читају сви Бугари.
"Познато је да постоји около 70 преписа његове "Историје". До нас је сачувано око 45 или мало више, а међу преписивачима су и истакнуте личности – песник, публициста и политичар Петко Славејков и учитељ и писац Христаки Павлович. У ствари, први препис из 1765. г. направио је Софроније Врачански, а последњи је из 1882. г. и израдио га је свештеник Костадин Чучулаин из града Банско. Замислите само какав огроман хронолошки дијапазон обухвата преписивање те историје! Њен живот у преписима је важан, јер су они пренели и лични однос преписивача, и однос људи, који су слушали читање тог текста. Јер су се с обзиром на тадашњи степен писмености становништва, људи често окупљали да им читају и тако је идеја "Историје" о самосвести Бугара достигла до много ширег круга људи."
Што се тиче Пајсија, он остаје мало у сенци свог дела "Историје словенобугарске". Оскудни су подаци о његовом животу. Налазимо их углавном у његовој књизи, Хиландарском кондику и неким писмима. Вољом судбине акценат је пао на његово дело, а не на његову личност. У 19. и 20. веку изграђене су различите хипотезе о родном месту Пајсија: град Банско, село Доспеј у Самоковској области или село Краљев до у околини Перника. Како наводи истакнути бугарски историчар књижевности и фолклориста Петар Динеков у предговору издања Пајсијеве историје из 1972., најверодостојније хипотезе алудирају на Банско. Познато је да је монах рођен 1722., а сматра се да је преминуо 1773. у селу Амбелино, данас четврт Асеновграда. То је познато, а све остало је легенда…
Бугарска православна црква је канонизовала Пајсија Хиландарског 1962. г. Поводом обележавања 250 година од написивања "Историје словенобугарске" и 290. годишњице рођења њеног аутора Национални музеј књижевности је приредио изложбу. У мају она је представљена у Софијској библиотеци, а гостоваће и другим бугарским градовима. Поставка представља летописне традиције Бугара од раног Средњег века до епохе Пајсија, као и изворе, које је он користио за стварање тог дела. Посвећена је пажња и дискусијама око Пајсијеве биографије, као и начин на који је "Историја" прихватана током векова. Није случајна чињеница да осим преписа, "Историја словенобугарска" има и много савремених издања. Уосталом, како би одали пошту раду монаха из Хиландара, и данас ученици из различитих крајева Бугарске преписују његову вечиту књигу.
Превод: Александра Ливен
Историја дуга чак пет миленијума лежи скривена у рушевинама средњовековне тврђаве Рјаховец, где су пре 10 година започета систематска археолошка истраживања. Управо тим поводом, 17. новембра, Историјски музеј у Горњој Орјаховици отворио је изложбу..
Археолози су протеклих дана открили део сложене подземне инфраструктуре која је некада служила римским термама у Рацијарији – једном од најзначајнијих античких градова северозападне Бугарске који је подигнут у првом веку на месту данашњег села..
Аждаја која бљује ватру дочекиваће госте у првом Музеју пегле у Бугарској, али и на Балкану, који ће своја врата отворити 21. новембра у Пловдиву. Она ће охрабривати посетиоце да уроне у свет уређаја који је настао много пре него што су људи добили..
Претежно облачно
Облачно
Облачно