Када се суочимо са смрћу блиских и драгих нам особа, са њом као да одлази и један делић наших душа. Драгих особа више нема, али сећања која ћемо вечно чувати у срцима, греју наше душе и ублажавају тугу од њиховог губитка. Уколико верујемо у бесмртност душе, најчешће нас теши помисао да се после смрти душе наших драгих покојника ослобађају и одлазе у неки лепши живот. Зато се молимо Богу за упокој душа наших сродника у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора, одакле одбеже сваки бол, туга и уздисања.

Према православној хришћанској традицији, молитве помажу души да се вазнесе на небо, у место вечног блаженог живота. Свакога пута када нас туга и жалост за умрлим драгим особама савлада, треба да се молимо Богу. Постоји веровање да жалост коју осећамо јесте својеврсно подсећање покојника да се молимо за његову душу. Управо молитве живих помажу покојницима да у загробном животу добију опроштај грехова. Верује се да душе праведника по раздвајању од тела наслађују се блаженством на небесима, а душе грешника удаљених од Бога, као извора радости, блаженства и светлости, одлазе у место туге и мучења. Али и грешници који су се искрено покајали за своје грехе могу да се удостоје милости Божје. Ми се такође можемо молитвама, парастосима и дељењем милостиње помолити за спас њихових душа.

Поред одређених дана и годишњица на којима одајемо поштовање упокојеним члановима фамилије и блиским особама, Црква је одредила посебне дане који су посвећени молитви и сећању на умрле. То су задушнице које увек падају у суботу. Има их три: зимске задушнице у суботу пред Месне покладе, летње задушнице у суботу пред Духове, велике задушнице пред дан Светог Арханђела Михаила који Бугарска православна црква слави прве суботе новембра. Тада се излази на гробље, обављају се парастоси или помени, освећује жито, пале се свеће за покој душа умрлих сродника и пријатеља, прекађују и преливају вином гробове које се уређују за зиму. На дан Задушнице се дају тзв. подушје илити даће. Тада се пријатељима и познаницима нуди јело и пиће за покој душе. Често се нуди и нешто слатко како би покојнику било лако у загробном животу. Ово нуђење хране је својеврсна милостиња тако да се често пута храна даје и случајним пролазницима говорећи: Бог да га прости! Неки верници обављају опште парастосе и подушја. На трпези се обавезно мора наћи погача, вино и кољиво, као и омиљена јела покојника.

На дан Велике задушнице се поред покојним сродницима одаје поштовање и душама јунака погинулих за отаџбину.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова