Године 1018., после подужих и драматичних борби, Бугарска је пала под византијско ропство. На територији царства је био установљен војно-административни систем према византијском обрасцу. Бугарска патријаршија је прешла у нижи ранг архиепископије са седиштем у Охриду. На почетку нису повећавани порези, али су касније порезима који су плаћани у натури додати и новчани, што је увелико отежало живот становништва. То је био и узрок избијања неколико побуна против византијске власти само у оквиру отприлике једног и по века. Најзамашнији од њих био је устанак Петра Дељана у Београду 1040. г., који се издавао за Самуиловог унука, на основу чега је исте године проглашен за цара Бугарске и настављача Самуиловог царства. Међутим, сви су ти устанци били угушени у крви.

Ситуација се нагло променила у 80-им годинама 12. века. Тада је Византијско царство било у кризи и сепаратизам га је разједао изнутра. Било му је тешко да брани своју територију и поданике од разарајућих Крсташких ратова, од најезда Нормана, Печенега, Кумана, Мађара. Г. 1185. на трон у Константинопољу сео је цар Исак ІІ Анђео. Он је приредио раскошно венчање са принцезом Маргаретом од Угарске и тим поводом увео је нови ванредни порез, који је био знатно тежи за насеља у северним пределима Бугарске. То је био и повод за припрему новог устанка.

На чело те историјске побуне стала су браћа Асен и Теодор, која су одрасла међу представницима бугарског племства. Према византијском хроничару Никити Хонијату, разлози за ту побуну били су типични за средњовековни феудализам – бољари су затражили од цара једну тврђаву, али је он одбио. Међутим, незадовољство становништва је расло из дана у дан и то је свакако довело до њиховог уједињења, што пак је видно и у уследилим одлучним потезима отпора византијској власти. Двојица браћа су покушала да организују то незадовољство. Она су почела да у Трнову граде храм Светог Димитрија Солунског, ширећи гласине да је светац одлучио да постане покровитељ града, пошто је Солун пао у руке Нормана. Показивали су својим суграђанима и чудотворну икону Светог Димитрија, која је, по њима, вољом Божјом из Солуна прешла у Трново. То се десило 26. октобра 1185. године, на дан празника свеца. Опет на Митровдан, приликом освештавања цркве, Теодор је проглашен за цара под именом Петар ІV. Он је у ствари примио име популарног бугарског владара из 10. века Петра І, подвлачећи везу са Првим бугарским царством.

© Фотографија: wikipedia.org

Храм Светог Димитрија Солунског у Трнову

Уследио је крвави и тешки рат за независност. Византијски хроничари су му посветили бројне странице у којима се прича о низу великих сукоба, опсада, огромним људским жртвама и материјалним губицима које су претрпеле обе стране. У лето 1186. војске Исака II Анђела су на време превагнуле и поново заузеле северну Бугарску. Устаници су се повукли преко Дунава, али су већ исте јесени прешли у контранапад. Пошто му није успела опсада Ловешке тврђаве 1187., византијски цар је био приморан да започне преговоре и склопи мир. Цар Петар је уступио власт свом брату, који се показао као веома енергичан војсковођа. Он је постао цар под именом Јован-Асен І. А рат је ускоро обновљен и наставио се са још више крвопролића и наглих заокрета.

Г. 1196. великаш Иванко је убио цара Асена. На престо поново је сео Петар ІV, али је годину дана касније и он постао жртва завере. За цара је проглашен млађи брат Асена и Петра – Калојан. Он је слично Асену био врстан војсковођа. Тако су ударени темељи Другом бугарском царству. Славна прошлост Првог бугарског царства, његова достигнућа у области државности и културе – све је то очигледно имало дубоке корене у бугарском народу. А препород државе био је историјска неопходност, коју су браћа Асен, Петар и Калојан блиставо остварили.

Превод: Александра Ливен