У току 4 месеца буџет Бугарске исказује вишак прихода над расходима од преко 500 млн евра, што стварно изгледа импресивно кад се има у виду да се за целу ову годину планирају јавни приходи у износу 14 милијарди евра. Ако се у државну касу и даље слива толики новац, могуће је да крајем године јавне финансије уместо предвиђеног дефицита од 3 одсто, забележе суфицит од преко 1,5 милијарди евра, те неће бити потребно да се за планиране расходе узимају нови зајмови. Баш када је Министарство финансија обелоданило ове позитивне резултате, Институт за тржишну економију је прогласио Дан пореске слободе, дакле Бугари су већ зарадили новац за све порезе и намете, па ће до краја године радити искључиво за себе.

Ове две охрабрујуће вести повећале би оптимизам наших сународника да синдикати нису у исто време јавили како око половине од 7 милиона и 200.000 Бугара живи са мање од минималне месечне плате која износи око 185 евра. Крајем првог квартала 2015. г. неопходна средства за живот износила су 290 евра по особи, израчунали су експерти Конфедерације независних синдиката Бугарске. Из тих рачуница је видно да многим сународницима недостаје читавих 100 евра месечно да би могли живети пристојно и у складу са опште прихваћеним стандардима.

Ако посматрамо ситуацију само кроз суве бројке, не бисмо могли открити реалност. То што нам цветају руже у јавним финансијама није резултат нити нових или већих пореза, нити неког осетног оживљавања привреде или потрошње, а још мање боље наплативости државних потраживања. Не ради се о допунским приходима, већ је то напросто повраћај средстава које је бугарска држава исплатила из буџета за реализацију европских пројеката у земљи, а која Брисел накнадно рефундира. Мало је вероватно да ће до краја године опет доћи до новог сливања неисплаћених субвенција у државни буџет, одобрених од стране Европске комисије, па је и тај зрачак наде само тренутачни бљесак који не осветљава неку оптимистичнију перспективу.

Дан пореске слободе је иначе нешто добро, јер обележава почетак периода када више не зарађујеш за државу, него за себе, а то је свакако мотивишуће у даљим напорима на повећању личног просперитета. Кад се има у виду да је просечна плата у Бугарској око 420 евра месечно као и то да далеко не сви имају шансе да приближе овај просек, јасно је да је пореска слобода вредносно испражњен појам који не одговара представи о просперитетности и материјалној стабилности.

Има безброј чињеница које доказују да су Бугари најсиромашнији између свих грађана ЕУ. Довољно је навести само један од закључака цитираног Института за тржишну економију који гласи да је петина становништва у нашој земљи у ризику од сиромаштва, а 10 одсто је у ризику од дуготрајног и дубоког сиромаштва. Зато би требало да влада мало стиша фанфаре и прионе на посао како би најзад допринела побољшању животног стандарда Бугара и његовом приближавању европском просеку.

Превела: Ана Андрејева