После две године припреме, бирократских заврзлама, владиних криза, природних непогода, 426 примедби Европске комисије и четири различите верзије, бугарски Програм за развој руралних региона у периоду 2014-2020. г. је најзад одобрен. „Радујем се да је Европска комисија одобрила бугарски програм за развој руралних региона“, написао је премијер Бојко Борисов у Facebook-у. „Бугарска ће добити финансирање од 2,3 милијарде евра. И ја сам заиста био забринут за тај програм“, пише он.

Брисел ће за седам година платити бугарским фармерима скоро 2,3 милијарде евра. Том износу треба додати и годишња плаћања по јединици површине, за која у 2015. већ конкурише 110.000 пољопривредника, као и национално кофинансирање од 600 милиона евра. Да ли ће субвенције од три милијарде помоћи бугарској пољопривреди да уђе у модерност и да ли ће вратити стару славу бугарским прехрамбеним производима?

Аграрни сектор који је пре свега тридесетак година у великој мери одређивао облик бугарске економије, а био је и основни начин зараде за знатан део становништва, данас је изгубио своје позиције лидера и даје свега 5 одсто БДП-а земље. У селима живи мање од 30 одсто Бугара, а какав се део њих бави пољопривредом, друго је питање. На тој позадини Бугари су некако природно почели да конзумирају све више и више увозних намирница. Стручњаци тврде да је у појединим сезонама преко 80 одсто поврћа и воћа у продавницама страног порекла. Слична је и ситуација са млеком, млечним производима, месом и месним прерађевинама. А Бугарска је увек имала и даље има одличне природне и климатске услове за развој пољопривреде. Клима је умерена, рељеф – погодан за узгој огромног броја различитих корисних за човека и стоку биљака, те су се и традиције и вештине домаћих фармера током векова афирмисале као ефикасне. Није случајно и то да су управо бугарски повртари пре више од сто година научили занату земљораднике у централној Европи, а њихови потомци настављају те славне традиције и дан данас. Сада, међутим, бугарска пољопривредна продукција тешко долази до пијаца чак и у властитој земљи. Демократске и тржишне реформе сектора уситниле су пољопривредно земљиште, а ситни земљопоседници не могу да се прилагоде последњим и скупим технологијама и машинама, док им примитивне методе рада сметају да повећају своју продуктивност, што пак води драстичном паду цена. Не иде им на руку ни чињеница да су приликом пријема Бугарске у чланство Европске уније за бугарске фармере договорене знатно ниже субвенције од оних за старе државе чланице. Свакако, то периодично изазива кризе због прекомерне производње у одређеним пољопривредним гранама. Пре неколико година, под притиском знатно јефтинијег грчког и шпанског парадајза, домаћи произвођачи су изашли на протест и посули путеве својим непродатим парадајзом. Сада пак су дошли тешки тренуци и за произвођаче млека, којима трговци на велико нуде испод 25 евро центи за литар свежег крављег млека, док га у продавницама купујемо за око евро. После укидања „млечних квота“ у Европској унији је постало јасно да тамо постоји вишак који се негде треба продати. И јефтино европско млеко је потопило бугарске произвођаче.

Власти воде рачуна да на слободном европском тржишту има места и за бугарске намирнице, али само ако су им квалитет и цене конкурентни. То је тешко изводљиво, имајући у виду да је пољопривреда сектор са највећим износом субвенција у заједници. Али нема немогућих ствари, тако да ће се знатан део средстава из новог Програма за развој руралних региона инвестирати у аграрну модернизацију земље. Други део ће стимулисати младе фармере, што је и те како потребно на позадини угрожавајуће старећег становништва и то посебно у селима.

Превод: Александра Ливен