Национална електрична компанија је платила руској „Атомстројекспорт“ 600 милиона евра за произведена на њену наруџбину два реактора за неизграђену и забрањену од парламента нову нуклеарну електрану „Белене“. Они ће ускоро стићи у Бугарску која ће их замрзнути и конзервисати на градилишту имагинарне нуклеарке. Питање сада је шта ће Бугарска са тим скупим машинама? Засада немамо одговор на то питање, што значи да су нам они тренутно непотребни. Већ више времена власти у земљи размишљају, а и покушавају да пронађу неку практичну примену тек што купљених атомских реактора. За сада је јасно само да немамо јавних средстава за изградњу нове електране.

У току је разматрање неколико варијанти надокнађивања бар део плаћеног новца за непотребне реакторе. Један је пронаћи купца који би их узео по нејасно каквој цени. Свакако да било ко пристао на тај посао, он неће платити толико колико је Бугарска дала Русији. Тј. ми ћемо вратити нешто, али опет ћемо више изгубити. Перспективе за ту варијанту нису баш велике што потврђује и један неуспешан покушај са Ираном чији је иницијатор био Бојко Борисов. Друга варијанта је пронаћи неку компанију која би пристала да за свој рачун и својим средствима изгради нуклеарну електрану у Белену и да њоме самостално управља, без државне помоћи, према тржишним принципима. Прича се да су већ вођени слични разговори с 3-4 велике фирме из Америке, Француске и Кине. Али немамо ништа црно на бело. Према министру енергетике Теменужки Петковој можемо очекивати конкретне резултате тек након 6-8 месеци. Друга је ствар да можда нигде у Европи не постоји чисто приватна атомска електрана. То међутим не значи да Бугарска не може да буде прва у том погледу!?

У међувремену је сигурно да Национална електрична компанија неће ускоро скинути бригу с врата, јер осим да реши проблем „Белене“ од ње се очекује и да започне да гомила финансијска средства како би вратила државни зајам којим је платила Русима. Она је већ преоптерећена дуговима и та нова обавеза већ је претешка за њу и осуђује је на драматично технолошко заостајање у инвестицијама у обнављање и одржавање већ постојећих државних електрана.

Превод: Александра Ливен