Пошто је руски председник Владимир Путин лично дао „зелено светло“, крајем протекле недеље „Гаспром“ је започео изградњу гасовода „Турски ток“ којим ће се дном Црног мора око 30 милијарди кубних метара руског гаса допремати до Турске, а одатле и у земље Централне и Западне Европе. Окончање његове изградње предвиђено је отприлике 2020. године.

Шта око тог гасовода узнемирава Бугарску или бар се јој не свиђа?

Подсетимо да је пре две године „под лупом“ свих политичара и стручњака био један други гасовод у Јужном делу Европе – „Јужни поток“ који је такође дном Црног мора требао да ступи на чврсту бугарску обалу, те, пресецајући земљу, да настави свој пут ка Централној Европи. Бугарска је отворено лобирала и званично одобравала тај пројекат, јер је за њу то била шанса за пристојне приходе од транзитирања руског гаса кроз територију земље. Очекивани износи уопште нису били мали, с обзиром на чињеницу да је сходно пројекту капацитет „Јужног потока“ требао да буде двоструко већи од оног „Турског тока“ – отприлике 60 милијарди кубних метара годишње. Било је предвиђено да га гради „Гаспром“, при чему за свој рачун и на свој ризик. Тада је, међутим, интервенисала Европска комисија и оптужила Москву да не поштује европске енергетске регулативе, а Софија је сагнула главу те је, на крају крајева, 2014. године сам Путин у Турској објавио о прекиду пројекта. Али то уопште не значи да је одустао од амбиција да има све већи удео у испорукама гаса Европи. А после бројних и често пута фантастичних заокрета на путу ка главном циљу послушног члана Европске уније и несложног партнера – Бугарске. родио се пројекат „Турски ток“. На почетку он је био много замашнији од његове садашње „мини верзије“, али било како било, Бугарска већ је нестала са гасне мапе Европе – кроз њу већ ништа неће пролазити, нико неће од ње куповати гас или нафту, она остаје да чучи у свом ћошку Европе, далеко од великих борби за велике „гасне“ паре.

Али ипак није све изгубљено и амбиције Софије да Бугарска постане регионално гасно чвориште и даље могу да буду остварене у неком облику, мада и веома скромнијем. Свакако да је боље да имаш 100 евра у џепу, него ли да останеш само са „ружичастим гасним сновима“ у глави. И стварно, једна од цеви „Турског тока“ ће бити за реекспорт у Европу, а Бугарска је најдиректнији пут до срце Старог континента. Због тога је крајње време да учинимо нешто конкретније за изградњу гасне конекције са Турском која је већ више година у пројектној етапи. Помоћу ње Бугарска би мирно могла да се снабдева гасом, те да онда извози неискоришћене количине. Да ли ће се то десити преко омиљеног бившем и актуелном премијеру Бојку Борисову „гасног чворишта“ код Варне, на обали Црног мора или ће се извоз реализовати директно гасном мрежом земље у правцу ка Западу кроз Румунију, питање је које сада није на дневном реду, али ипак треба да буде решено гасом из „Турског тока”. Јер не смемо заборављати да Бугарска и даље упорно тражи налазишта гаса и нафте у свом делу Црног мора и с времена на време се појављују охрабрујућа саопштења да постоји нека вероватноћа да они буду пронађени. Тада ће већ варненско гасно чвориште постати заиста неопходно и образложено.

За сада Софија се уздржава конкретнијих коментара и тема о гасу је помало заборављена и истиснута у други план од важних и узбудљивих политичких догађаја после председничких избора прошле године и превремених парламентарних ове, који су по трећи пут ставили Бојка Борисова у премијерску фотељу.