Једна од првих ствари које странци науче о Бугарској јесте да је она земља ружа. Постоји чак цела долина у јужном делу Бугарске која је позната као Долина ружа.Међутим, руже се не узгајају само за потребе туристичке рекламе и за стварање привлачног медијског лика наше земље – оне имају и једну другу намену, а то је да обезбеде хлеб фармерима и индустријалцима који су се специјализовали у дестилацији ружиног уља.

У Бугарској се за производњу ружиног уља индустријски узгаја Казанлашка ружа – наследница Дамаск руже (Rosa damascena). Прва документарна  сведочанства о њеном узгајању на данашњој бугарској територији су с почетка XVIII века. Ружино уље је познато у целом свету и не постоји светска компанија за производњу козметике и парфимерије, која држи до квалитета, а у производњи не користи бугарско ружино уље.

Међутим, ситуација произвођача ружа нимало није ружичаста. У ствари, најпогођенији су произвођачи ружа за које је тренутно сезона у јеку а ручна берба цветова ружа почиње од 5.00 сати ујутру. С једне стране они би требало да буду задовољни – овогодишњи принос ружа је одличан, али с друге стране, због ниских откупних цена продукције њима прети стечај и инсолвентност. У првим данима ручне бербе цена ружиног цвета је износила око 1,5 евра по килограму. Оваква цена је изазвала гнев произвођача ружа, јер не може да покрије чак ни њихове трошкове и ето они су у знак протеста сваког дана почели да блокирају саобраћај на важним путевима у региону. У току кризе, у којој је покушао да помогне сам министар пољопривреде Румен Порожанов, цене не само што нису порасле него су достигле понижавајући износ од 0,60 евра по килограму. На међународним тржиштима 1 кг ружиног уља се продаје по цени од 5 до 6 хиљада евра.

Ко може да помогне фармерима да добију праведније цене за цветове ружа? Одговор на ово питање је за сада нејасан. Влада нема механизме којима би могла да утиче на тржишне цене. Ипак, у Карлову је министар пољопривреде Румен Порожанов обећао да ће због ниских откупних цена ове године регистровани произвођачи ружа добити накнаду, односно „деминимис државну помоћ“. Сами произвођачи ружа, пак, не могу да са трговцима на велико преговарају из позиције силе из разлога што хитно морају да продају убране цветове, јер ће они ако се дуже задрже изгубити своја својства и неће моћи да се користе за дестилацију ружиног уља. Трговци на велико, сасвим логично, желе да купују по најнижој могућој цени - није у њиховом интересу да плаћају више пара за краткотрајну робу. И управо се у томе, по некима, крије прави разлог за то да трговци и дестилерије нуде прениске цене за ружине цветове. Заштитник грађана Маја Манолова и неки стручњаци сматрају да постоји картел, односно да су прерађивачи унапред „усагласили“ откупне цене Дамаска руже. А то је супротно принципу слободне конкуренције. Међутим, чак и да је у питању картел, његово постојање се тешко доказује и захтева више времена, а произвођачи ружа не могу да чекају, јер руже вену. Јасно је да ће ова сезона бити „нулта”, како су објаснили неки произвођачи, односно принос ружа неће донети довољно прихода који би покрили трошкове и обезбедили неку добит.

Јасно је, међутим, и то да се чак само због очувања имиџа мора урадити нешто како би се избегло пропадање гране која је одавно симбол Бугарске. То ће се највероватније остварити законодавним путем преко увођења минималних откупних цена листова ружа. Произвођачи ружа са своје стране износе став да би то било добро, али ако се не деси брзо могуће је да производња ружа у потпуности нестане са економске мапе наше земље и да нам остану само успомене на незамењиво бугарско ружино уље.