33 године после успеха легендарног Петра Попангелова, Бугарска са надом прати наступе младог скијаша Алберта Попова. Ове сезоне већ на првом такмичењу у новембру 2018. године, Левију (Финској), он је успео да освоји потребне поене тако што се пласирао на 20. место. У јануару 2019. био је 9. у слалому у Кицбуелу (Аустрија), а неколико дана касније – 6. у Шладмингу (Аустралија). За овај успех Алберт Попов и његов тренер Ивајло Борисов су у традиционалној анкети прес-клуба „Бугарска“ проглашени за најбољег спортисту односно најбољег тренера за месец јануар.

На церемонији 21-годишњи скијаш је рекао да му је циљ на почетку сезоне био да освоји бар један поен за Светски куп, а десило се тако да сада има 95 и наставиће такмичење у две дисциплине – у слалому и велеслалому.

На скије је стао када је имао 2 године. Данас се Алберт Попов сећа да је зими већи део времена проводио на скијашким стазама у планини Витоши, у близини Софије, где се организују кампови свих софијских скијашких клубова.  О пресудном тренутку у свом животу када је донео одлуку да буде скијаш, он каже:

Десило се то када сам имао прва такмичења, када смо почели мерити брзину спуста да бисмо видели ко је најбржи. Пожелео сам да будем најбржи и трудио се да имам најбоље време. На почетку је све било попут игре. Циљеви су се касније јавили – на такмичењима у иностранству када сам већ у првом спусту стигао на циљ 20. И већ сам имао свој први циљ – да будем најбржи у иностранству. Ето тако је све почело.

Више од 200 дана у години Алберт Попов проводи на тренинзима на снежним стазама код нас и у иностранству. Он признаје да је једно од највећих лишења бити далеко од домовине и породице, али код њега је то одавно тако и може се рећи да је „некако навикао“. Осмех на његовом лицу пре спуста резултат је остварења његовог сна – да буде скијашки такмичар. Одувек је желео да се бави скијањем, скијање је за њега просто потреба. Каже да га је скијашки спорт научио „борбености, упорношћу, дисциплини, стрпљењу“.

За победу треба бити психички јак – објашњава млада скијашка нада. – Све је у великој мери у глави спортисте. Увек сам хтео да будем победник и верујем да ћу бити. Тренинзима и упорношћу остварићу свој циљ.

Алберт Попов каже још да иако тежи победи, „од пораза много више може научити, јер су они прилика да спортиста сагледа грешке“. Верује да „победе доприносе срећи која пак пружа још већу мотивацију ићи даље “. Нема омиљене стазе на којима би више волео да се такмичи. Али ипак воли тврде, тешке и залеђене трене, који „пашу његовој вожњи и техници“. Терене, на којима се развија висока брзина, јер на њима може да покаже на шта је способан.

Иза успеха младог такмичара стоји његова породица: Моји родитељи су ме научили да ако нешто желим морам се за њега борити. Научили су ме да се не предајем, да пратим своје снове, да се не правим важан. Мислим да сваки родитељ учи своје дете тим стварима, каже Алберт Попов.