Да ли је могуће да живот под карантином не буде досадан и монотон већ пун боја и расположења? Да – могуће је и то је  Ивелина Чолакова доказала својим новим пројектом. Насмејане породице гледају живот са прозора и балкона, остварују необичне сусрете на даљину и доказују да када је срце испуњено и када смо са људима које волимо, ствари нису тако страшне.

„Идеја припада фотографу Адасу из Литваније. Он је дроном направио „портрете под карантином“ људи из његовог града Виљнуса. Део њих личио је на представу – неки људи на прозорима су били одевени као за плажу, други су кобајаги на балкону возили бицикл  – прича Ивелина Чолакова. – Много ми се допала идеја да се на тај начин сачува и успомена на период када је у Бугарској на снази било ванредно стање. Замолила сам своје пријатеље и познанике у Софији да се придруже иницијативи а ја сам узела најдужи објектив и изашла на плочник преко пута да сликам њихове породице – на балкону, на прозору или у дворишту куће у којој живе.”

На позив Ивелине Чолакове одазвао се велики број њених пријатеља и клијената и она буквално није успела да обиђе све који су се пријавили за учешће у пројекту са хаштагом #оставамвкъщи /остајем код куће/. Она се међутим, нада да ће имати прилику да, док траје ванредно стање, уради још фотографија. Како је Ивелина кроз објектив видела породице које је сликала?

„Видела сам их срећне и сложне, сви су били позитивно расположени, насмејани, деловали су мирно и ја се искрено надам да је тако, јер када су људи заједно, лакше пролазе кроз кризе попут садашње – сматра Ивелина и додаје да је најснажнији утисак на њу оставила узајамна срећа од тих сусрета. – Те људе већ дуго нисам била видела и зато је емоција, моја и њихова, била велика. Кад седимо код куће немамо социјалне контакте, осим оних на интернету. Видети некога уживо, разменити са њим пар речи – право је задовољство.”

У фото-сесије су се укључили и случајни суседи, а на фотографијама најсрећнија изгледају деца – у загрљају са кућним љубимцем или пак са шареним сликама у рукама и порукама „Останите код куће”, „Не брините” и др.

„Позвала бих људе у изолацији да остану код куће како бисмо могли да брже прођемо кроз све то и да га сасвим ускоро заборавимо, да оно остане у нашој прошлости – каже Ивелина Чолакова. – Једног дана ћемо се враћати назад у време и надам се да ћемо о свему што сада доживљавам причати са осмехом.”

Превела: Албена Џерманова