Испоставља се да 21. век није баш оно што смо очекивали. Замишљали смо да ће то бити век мира и слоге у коме увек превладава здрав разум. Међутим, 24. фебруара 2022. године живот милиона људи се у трену променио до непрепознатљивости. Такав је и случај Руслана Матевоштука – студента у Софији рођеног у Украјини.

„Боже, боље да никада нико не осети шта је рат! Веома је страшно!“ – рекао нам је Руслан.

Руслан је из Бердјанска, града на обали Азовског мора, једног од омиљеног летовалишта Украјинаца. Отац му је Бугарин, па се сасвим логично Руслан определио за наставак свог школовања у Бугарској, у Софији. Тренутно је студент прве године на Универзитету за националну и светску привреду. Студира Међународне економске односе.

„У Бугарску сам 1. септембра стигао пун наде, снаге и оптимизма. Била је то нова страница у мом животу – сећа се Руслан првих дана у Софији. – У почетку сам се плашио. Нисам знао како ћу овде живети, да ли ћу се снаћи, да ли ћу научити језик. Али брзо сам се навикао. После мог мирног родног града, динамична Софија ми се допала. Међутим, због Ковида-19 уведене су студије на даљину и ја сам се вратио у Бердјанск да бих уштедео новац. До 22. фебруара ове године био сам тамо и студирао онлајн. Када је Русија признала независност Луганске и Доњецке народне републике, кренуо сам у Софију. Ја и моја породица смо се плашили да ће у Донбасу избити сукоб и нећу моћи да наставим студије у Софији.“

Два дана касније ујутро се Руслану јавила његова мајка и кроз сузе му рекла да се у Бердјанску чују експлозије и напетост расте.

„Био је то шок за све – наставља причу Руслан. – Само пре неколико недеља проблем нам је био где да прошетамо и шта да поједемо. А сада је проблем где да нађемо храну. Све се драматично променило. Људи се плаше. Кад одеш у кревет, а сирене те пробуде, то је страшно. Страшно је када је теби блиска особа болесна, а болнице је не примају. То је просто ужас! И још нешто – 10 дана нисмо успели да се чујемо са баком и дедом, који живе у селу. Када сам разговарао с мамом она је била у шоку.“

И Русланов живот се променио – „Када знам да су ми родитељи добро, мислим на своје проблеме, али сада стално мислим на њих» – каже он и свакодневицу своје породице описује овако:

«Њихов дан није много активан, седе код куће а по потреби беже у склониште. Не излазе. Хвала Богу, имају шта да једу. Нажалост, нико из моје породице није отишао. А страшно је!  Живео сам са илузијом да ће све бити мирно, да су сви ратови прошлост. Не знам шта ће бити даље. Али пре или касније вратићу се у свој родни град да видим своје рођаке ...“

Упркос тешким данима, Руслан из Украјине није заборавио да се осмехује. И верује да ће све бити у реду. Захвалан је на помоћи и подршци коју добија овде у Бугарској. Каже да је наше друштво позитивно расположено према њему и другим Украјинцима: „Примили сте нас као своје! Хвала вам!“.

Руслан је први саговорник Георгија Каиша који ће за Радио Бугарску припремати видеокаст „Время беседы“ ( „Време за разговор”). 

Видеокаст је на руском језику са титловима на бугарском.

Превела: Албена Џерманова