Књига „Историја Бугара у Трговишту“ има за циљ да афирмише идентитет припадника бугарске заједнице у румунском граду Трговишту и да представи њен друштвено-економски и културни развој. Ово је изјавила Лучија Костаке, један од аутора књиге, која је написана у коауторству са њеним супругом Маријаном Костакеом и свештеником Јоаном Штефанескуом. У интервјуу за Радио Бугарску, Лучија Костаке је истакла главну мисију овог рада: да сви знају да су становници насеља „Матеј Војвода“ у Трговишту Бугари.

Порекло, насељавање и идентитет заједнице

Бугари у Трговишту, који броје преко 2.000 људи, у овај крај су се доселили 1851. г. са имања Балени код Трговишта, где су живели од 1821. г. Заједница, која је позната првенствено по производњи поврћа и повртарству, успела је да купи земљиште и да се интегрише већ исте године када се преселила у Трговиште. Упркос томе што живи у урбаној средини, Лучија Костаке свој начин живота описује као близак оном на селу:

„У књизи сам такође написала да живимо у граду, али као на селу, јер је наше насеље сачињено само од кућа, а свака кућа има башту.“

Један од главних проблема идентитета, који ова књига покушава да реши јесте погрешно називање насеља српским. Зато је и наслов књиге намерно такав какав је. Током таласа емиграције Бугара у Румунију, наши сународници су се изјаснили као Срби јер су влашке власти имале споразум са Османским царством да враћају назад његове поданике. И пошто је почетком 19. века већ постојала српска држава, а бугарски је као јужнословенски језик близак српском, Бугари су у томе видели прилику да сакрију своје порекло и добију шансу да се трајно населе. Обично су бугарске територије напуштали током или након неког од руско-турских ратова.

Вера, црква и традиција

Православна вера је камен темељац у животу заједнице. Бугари активно учествују у изградњи и освештању цркве Светог Нифона 1854. г, а Тодорова субота је међу нашим људима у Трговишту најпоштованији празник.

Економски процват и патриотизам

Међуратни период био је време просперитета за бугарску заједницу у Трговишту. Неуморним радом и вољом, Бугари су успели да купе већину земљишта у околини, а од 1851. до почетка колективизације током 50-их година 20. века комплетно земљиште је било њихово. Како би ојачали своју економску моћ, основали су своју финансијску институцију – банку „Градина“ која је радила све до почетка национализације 1948. г.

Бугари у Трговишту су показали и снажан румунски патриотизам, схвативши „да је њихов просперитет - просперитет и Румуније, земље која их је прихватила.“

У ратовима после 1877. г. учествовали су са људима и прехрамбеним производима. Данас се испред Културног центра насеља, где се налази и Музеј Бугара у Трговишту, уздижу два споменика. Један је подигнут у част породицама које су основале ово насеље, а други је споменик жртвама које је бугарска заједница у граду поднела у ратовима после 1877. г. Критичан моменат догодио се 1940. г, током Крајовског споразума. Упркос могућности да се врате у Бугарску, они су одбили да оставе све што су читавог радног века стицали, да оставе своје домове и огњишта. Како би им било дозвољено да остану и задрже своју имовину, бугарска заједница је проглашена српском.

Социјализам и садашњост

Током колективизације 60-их година минулог века, земљиште Бугара у Трговишту прешло је у власништво државе. То их је приморало да преусмере своје напоре, што је довело до неочекиваног позитивног ефекта – процвата образовања међу припадницима бугарске заједнице.

„Већина деце послата је у школу јер више нису могла да раде на њиви,“ објашњава Костаке. То је променило и однос друштва према њима – бугарска заједница је већ била позната не само као вредна него и као образована. У доба социјализма, сами су изградили јавне зграде као што су културни центар, амбуланта и дечји вртић.

Превела и објавила: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: приватна архива Лучије Костаке, Владимир Митев, Facebook/ Lucia Costache